Namćor Songtext

von Đorđe Balašević

Nevolem,
Nikog, lutko, takva mi je narav
Kao odžak star I grav
Puno dima je kroz mene prošlo.

Nevolem,
Ujne, strine, šogore, komšiluk,
Nataknem ih na čiviluk,
Od njih ništa dobro nije došlo.

Nevolem,
Semenkare, cigoše, trubače,
Burek, ulične pišače,
Nek mi moju lepu varoš vrate.

Nevolem,
Džipadžije, dizel, butikaše,
Restoteke, tamburaše,
Svaku pesmu bar za strofu skrate.
Mater im...

Al' tebe volem, to je fakat,
Ti si mi ljubav jedina,
Prodaću onu nasu kućerdu na lakat,
Pa nek' je stoput dedina,
Da kupim čet'r' konja besna,
Da ih u oblak upregnem
Pa stobom di nas niko ne zna,
Uteknem.

Nevolem,
Kad mi gaće uđu, di vec uđu,
Te što brinu brigu tuđu,
Košticu u štrudli od višanja.

Nevolem,
Zatucane, gratis, kravataše,
Hipohondre što se plaše,
Da dobiju rak od razmišljanja.

Nevolem,
Krvoločne pse I gospodare,
Nađubrene trotoare,
Maskirne, kad navale na pendžer.

Nevolem,
Lopuže što voze tuđa kola,
Znaju azbuku do pola,
Micu usnama dok sriču pejdžer.
I ne samo da ih ne volim nego ih se malo I gadim ...

Al' tebe volem, to je fakat,
Ti si mi ljubav jedina,
Prodaću onu nasu kućerdu na lakat,
Pa nek' je stoput dedina,
Da kupim čamac na dva vesla,
I onaj šesir rogozan,
Pa tebe, di nas niko ne zna,
Odvozam.

Nevolem,
šizove I nervne bolesnike,
Pre ih puštali za vikend
Sad ih puste pravo pred kamere.

Ee Nevolem,
Sve te lezibejke, da prostite,
Proročice, travestite,
Nek mi gospon-dame ne zamere.

Nevolem,
Teget cirklu na teget mantilu,
šestu ličku, sedmu silu,
Opa-cupa preko Okućana.

Nevolem,
Izbore, televizor, plakate,
Dosta, ako Boga znate,
Ludnica je kanda otključana
širom ostala, prover'te molim vas...

Al' tebe volem, to je fakat,
Ti si mi ljubav jedina,
Prodaću onu nasu kućerdu na lakat,
Pa nek' je stoput dedina,
Da kupim adicu od peska,
Na njoj sumarak nakrivljen,
Da tebe di nas niko ne zna,
Sakrijem.

Sta je ovo - solo.
Ih, nevolem solo.
Aaa, to je onaj sopran saksofon.
To tek ne volem.

Nevolem,
Uzdržane, trezvene, pa džoging,
Takve najpre strefi šloging,
Al' ni krkanje mi nije blisko.

Nevolem,
Sto odasvud samo čujes daj mi,
Il' se prosi il' se zajmi,
Jebote, ja nikad nisam isko.

Nevolem,
štrebercine, večne odlikaše,
Crne rolke I sektaše,
Ne padam na Tibet ili Burmu.

Nevolem,
škrtariju, intelektualce,
Koji važno vrte palce,
Kupis ih za špricer I kavurmu.
Koju ja licno istopim, ne volem...

Al' tebe volem, to je fakat,
Ti si mi ljubav jedina,
Prodaću onu nasu kućerdu na lakat,
Pa nek' je stoput dedina.
Napuklo srce na dve pole,
Ljubav je teret pregolem,
čak I to sto te tolko volem - ne volem.
.............................
Uh, što ne volem kad se ovako završi pesma - ko racija.
Što, bas je logično.
E što tu logiku tek volem. Tu si me naš'o...